Trinaesti apostol

Konstantin Veliki - Reformator, ratnik, državnik, svetac...
Flavije Valerije Konstanin jeste jedan od istorijskih vladara čiji su akti tokom života bukvalno odredili dalju istoriju ne samo hrišćanske Evrope neko i nama danas znane civilizacije. Paradoksalno, veliki broj enigmi okružuje njegov život i delovanje, a prva od njih vezana je za Konstantinovu godinu rođenja gde se ne zna tačno da li je rođen 271. ili 273. godine. Ono što je sigurno, jeste da je Konstantin došao na svetu u Nišu (tadašnjem Naisu) 27. februara kao sin visokog rimskog oficira Konstancija Hlora i (što je veoma čudno, imajući u vidu tadašnje rimske običaje) proste žene, kći skromnog gostioničara, Jelene, koja će kasnije postati hrišćanska svetica. Još u mladosti, Konstantin se istakao kao odvažan i sposoban vojnik prateći Galerija u pohodima na podunavske varvare. Nakon smrti oca, Konstanin je 306. godine od strane vojnika izglasan za novog avgusta, to se desilo u Jorku (današnja Velika Britanija), gradu u kome se danas nalazi najprepoznatljiviji spomenik imperatoru. U godinama sukoba oko vlasti koje su usledile Konstantin je izašao kao pobednik. Otprilike u to vreme rađa se hrišćanski mit o Konstantinu kao od Boga odabranom reformatoru, a sve je počelo mističnim događajem koji se desio 312. godine na Konstantinovom putu za Rim.

Prema Laktanciju, Konstantinu su ukazala vizija (ili je čuo glas) u snu, u noći pred bitku kod Milvijskog mosta, naloženo mu je da na štitove svojih vojnika stavi znamenje Spasitelja, Taj nebeski znak je napravljen tako što je koso napisano slovo H savijeno na gornjem kraju, čime se dobija crux monogramica, svojevrsna skraćenica za reč "Hrist". Po drugoj verziji, Konstantin je na nebu, iznad sunca, ugledao svetlosni krst sa natpisom "ovim pobeđuj" (τουτο νικα). Car nije bio siguran u značenje vizije dok ga u snu nije posetio Hrist i preporučio mu da napravi zastava u obliku znaka viđenog na nebu i iskoristi ga u bici. Sutradan, Konstantin je naredio da se iskuje vojni steg (labarum) sa vencem na vrhu u kome se nalazila spojena grčka slova H i R u vidu Hristovog monograma. Taj labarum nošen je ispred trupa i one su ga sledile kao zvezdu vodilju.

"Hiro" simbol je u poslednje vreme doživeo pravu ekspanziju, možete ga videti svuda, a mnogi ga i pogrešno tumače jer ga je jedna domaća desničarska organizacija upotrebila za vizuelno oblikovanje svog logoa. Sam simbol je itekako prisutan na arheološkim nalazištima širom antičkog Naisa, nalazi se u bazilikama i katakombama, a Turistička organizacija grada Niša danas štampa majice sa ovim motivom. Njegovo značenje je relativno jednostavno i simboliše osnovnu dogmu hrišćanstva o Bogu kao polaznoj i ishodišnoj tački svega, na ovaj način je, u stvari, Konstantinu je poručeno da je Hristos početak i kraj svega, alfa i omega. Pre Hiro-a, do sredine 4. veka uobičajeni zaštitni znak hrišćana bila je riba (ihtus).

Nakon ovog mističnog događaja, car je odlučio da sledi Boga koji mu se ukazao i okupio je oko sebe hrišćanske sveštenike od kojih je zatražio da ga upute u Hristovu veru. Postoji i treća verzija po kojoj je car video kako se na noćnom nebu formira krst od zvezda. Konstantin je pobedio svog takmaca Maksencija u čuvenoj bici kod Milvijskog mosta i, nakon što se ovaj udavio u Tibru, preuzeo upravu nad Rimom.

Konstantinova reformatorska i zakonodavna delatnost sigurno je najviše poznata kroz Milanski edikt i Vaseljenske sabore, međutim, malo je poznat edikt o toleranciji iz 311. godine koji je doneo zajedno Likinijem i Galerijem. Ovaj akt je na kratko uneo stabilnost i mir i zaustavio progone hrišćana. Ipak, on nikad nije u praksi zaživeo do kraja jer ga sam Galerije nije poštovao, zato se čuveni Milanski edikt smatra značajnijim i sa punim pravom prekratnicom koje je od hrišćanstva napravilo veliku i dominantnu religiju.
Još jedan događaj iz Konstantinovog događaja je veoma bitan, a vezan je za njegovu majku Jelenu koja je imala veliki uticaj na sina. Naime, ona je 327. godine u Jerusalimu pronašla krst na kome je Isus Hrist razapet. Evo šta o tome kaže carev biograf Sokrat Sholastik:



Jedan deo krsta Jelena je stavila u srebrni kivot, i ostavi ga onde u spomen svedocima kasnijih vekova, a preostali deo krsta posla caru. On delove krsta stavi u svoju statuu, nadajući se da će mesto u kome je takva dragocenost, biti spašeno. Statua o kojoj je reč, nalazila se na sredini „otvorenog mesta", koje se zvalo Konstantinovo, a beše postavljena na visokoj porfirnoj koloni (postolju), Ja sam napisao onako kako sam čuo o tome, a ovako kazuju i svi stanovnici Konstantinopolja. Do cara su došli i klinovi kojima je Hristos bio prikovan za krst. Jelena ih je našla u grobu, i poslala sinu. Od tih klinova car je za sebe iskovao šlem i štit, i nosio ih je na sebi u vreme bitaka.
Ova priča o pronalaženju Časnog Krsta biće kasnije izvor mnogih legendi.

Tri godine kasnije, Konstantin će predstaviti svetu još jedno svoje veliko delo. Na mestu male varoši Vizant on je podigao sebi novu prestonicu koju je nazvao Nea Roma (Novi Rim) ili Konstantinopolj, grad je inaugurisan 11. maja i po svojoj veličini, lepoti i bogatstvu bio je više nego dostojan takmac svoj zapadnom bratu. Čuveni vizantolog Georgije Ostrogorski oštroumno je primetio da se u njemu vremenom napravilo jedinstvo rimskog prava, helenske kulture i hrišćanske vere.
O samom osnivanju Konstantinopolja prvi opširnije piše Sokrat Sholastik:

Car je nakon Sabora dane provodio u radosti, i čim je proslavio spomen svog dvadesetogodišnjeg carstvovanja, odmah je počeo da zida crkve, kako po drugim mestima, tako i u gradu koji je prozvan njegovim imenom. Najpre je grad opasao zidanim bedemom, pa je onda gradio zgrade, sve lepšu od lepše, i tako je proširio grad i izjednačio ga sa carskim Rimom, a onda dade ime gradu Konstantinopolj, a takođe izdade zakon kojim se ovaj grad naziva i Drugi Rim. Ovaj zakon beče isklesan na stubu od kamena, i nalazio se  na "Vojničkom groblju", blizu statue cara na konju. U gradu je sagradio i dve crkve: jednoj dade ime hram mira, a drugoj hram Apostola. I ne samo da je gradio hrišćanske hramove, nego je ružio neznabožačke bogomolje.

O Konstantinovom doživljaju vere dosta se raspravljalo, ali najviše je o tome rekao on sam kroz dokumente koje je ostavio. U pismu persijskom caru Šaporu 333. on nadahnuto govori o svom odnosu prema veri i shvatanju Božanskog:

Bog kome se klanjam je onaj čiji znak moje odane trupe nose na svojim leđima, idući svuda gde ih pravedni ciljevi vode, i nagrađujući me svojim sjajnim pobedama. Priznajem da se klanjam ovom Bogu sa večnim sećanjem. O njemu, koji boravi visoko na nebesima, razmišljam čistim i neukaljanim umom. Pred njim klečim, kloneći se odvratne krvi, svih neprikladnih i zlokobnih govorkanja, sve vatre čarobnih reči i svakog skrnavljenja kojim je nezakonita i sramna zabluda uništila čitave nacije i bacila ih u pakao.

Konstantin umire u blizini Nikomedije 22. maja 337. godine neposredno pre početka pohoda na Sasanidsku Persiju. Njegovo krštenje organizovano je u žurbi a primio ga je iz ruke Evsevija Nikomedijskog. Sahranjen je u Konstantinopolju (današnji Istambul) u kriptu u kojoj je bilo još 12 praznih sarkofaga i na taj način simbolički prikazan kao trinaesti apostol. Srpska pravoslavna crkva slavi ga 21. maja po Julijanskom a 3. juna prema Gregorijanskom kalendaru. Taj datum je takođe i gradska slava Niša.

Konstantinovo nasleđe je ogromno, i njegov značaj vremenom biva sve veći naročito kako se bliži godišnjica Milanskog edikta. U proslavi 1700 godina od donošenja ovog akta koji nije bitan samo za hrišćane već, u širem smislu, predstavlja jedan od temelja evropske demokratije i prava, Srbija ima posebno mesto jer je Konstantin rođen upravo ovde. Na nama je zato jedan odgovoran i težak zadatak, da se te 2013. godine dostojno odužimo velikom reformatoru, vojskovođi i državniku.

***



Šta je fascinanto kod Konstantina? Pa upravo ta dvojakost njegove ličnosti i njegovog delovanja i uticaja... To što je imperator uradio u pravom smislu obistinjuje onu čuvenu tezu o tome kako su čudni putevi Gospodnji i kako On svoje naume sprovodi tamo gde ih najmanje očekujemo i kroz ljude za koje nam se čini da nisu dostojni jedne takve misije. Tako je i jedan nehrišćanin dao najveći doprinos hrišćanstvu u njegovoj istoriji a krštenje primio tek pred kraj života.

Radi se o čoveku koji se priklonio religiji čija je osnovna maksima "ljubi bližnjega svog kao samoga sebe" a koji je istovremeno bez zadrške kretao na svoje neprijatelje ognjem i mačem. Njegovo delovanje je ustoličilo hrišćanstvo kao jednu od vodećih svetskih religija i u potonjim vekovima iznedrilo jednog Svetog Avgustina, Svetog Savu, Svetog Patrika... a opet, njegovi su se potomci, odmah po njegovoj smrti, međusobno sukobili oko toga ko će naslediti carski tron.

To nije ništa novo i ništa čudno kada je u pitanju istorija hrišćanstva, jer u samoj njegovoj biti jeste taj put od greha ka iskupljenju, od bogohuljenja ka posvećenju, od Savla do Pavla... Konstantnin je prešao tu strmu stazu i na čudesan način, vođen nekom jačom silom, uspeo da postane verovatno jedan od najzaslužnijih za činjenicu da je hrišćanstvo danas jedna od najdominantijih religija u svetu, štaviše, pitanje je da li bi danas bilo hrišćanstva i hrišćana da nije bilo Konstantina Velikog i da li bi Evropa kakvu je danas znamo, sa svojoj istorijom, civilizacijskim dostignućima i vrednostima uopšte bila ono što jeste da temelje tih vrednosti nije postavio upravo ovaj veliki državnik rođen u Nišu.

Objavljeno u uskršnjem dodatku dnevnog lista DANAS