Činilo mi se da stolećima nisam bio u Memfisu.
Evo me kako hodam rubom ulice Bil i stvarno imam taj čudni osećaj da đonovi mojih kubanskih cipela ne dodiruju asfalt. Ali sve je nekako isto, kao onog dana kada me je Džo Osvajač pozvao da se upoznam sa Elvisom. Bio je mlad i lep tada, mali Prisli, snimio je pesmu za svoju mamu i bio prokleto ponosan na tu singlicu iako nije znao da je to karta u jednom pravcu. Ali to nije bilo ništa čudno, niti sumanuto, Memfis je bio grad u kome se somovina servirala na stolu iznad koga je vazduh odisao gospelom.

Vojska pod Osmanom nije bila redovna, nju su činili dobrovoljci, a koliki će njihov odziv biti i kolika će velika biti vojska nekog vladara, zavisilo je od njegovog imena i ugleda. Kada bi hteo da zarati, vladar bi nekoliko dana preko telala, javnih vikača, pozivao ratnike i oni bi se okupili na zbornom mestu. Najčešće u sedištu valije, oblasnog upravnika.

Iznenadni vetar, hladan i zadihan, poput glasnika koji donosi loše vesti, silazi sa brda na istoku i udara u zidine pirotske tvrđave. Suton obojen studenim purpurom okamenjuje prizore u daljini, plavičaste magle što poput utvara lebde u podnožjima dalekih planina, stoletne hrastove šuma koje se pružaju levo i desno u nedogled, zelenosivu močvaru ispred tvrđave, šipražja iza kojih se nazire veliki logor Ali-pašine vojske gde hiljade ratnika klanja u ićindiji.