Toplesi i tange

Činilo mi se da stolećima nisam bio u Memfisu.
Evo me kako hodam rubom ulice Bil i stvarno imam taj čudni osećaj da đonovi mojih kubanskih cipela ne dodiruju asfalt. Ali sve je nekako isto, kao onog dana kada me je Džo Osvajač pozvao da se upoznam sa Elvisom. Bio je mlad i lep tada, mali Prisli, snimio je pesmu za svoju mamu i bio prokleto ponosan na tu singlicu iako nije znao da je to karta u jednom pravcu. Ali to nije bilo ništa čudno, niti sumanuto, Memfis je bio grad u kome se somovina servirala na stolu iznad koga je vazduh odisao gospelom.

Dao sam dolar kepecu da mi pokaže gde se nalazi striptiz bar "Blue Valentine". A onda sam pronašao to mesto na periferiji grada, ugneždeno između dva telefonska stuba, čkiljava neonska reklama na vrhu trošne dvospratnice ispod neba na kome se oblaci mešaju sa nadolazećom grmljavinom. Stojim nekoliko sekundi zamišljen ispred velikih vrata ulepljenih u jeftine plakate sa kojih sevaju reči "porno", "pussy" i "teets". Nakon što udahnem duboko, zakoračim odlučno napred i uđem unutra.

Bluz ključa u vreloj unutrašnjosti periferijske kurvarnice, vidim mrežaste čarape i štikle od tri cola, tela koja se uvijaju u striptizu od koga ti kita procvili od muke. Nikad nisam bio imun na te stvari, naročito na kvarcovane kurolomke sa drusnim butkicama. Malo sam jebao ja njih a malo one mene, lizao sam im ribicu i grickao bradavice, šljepkao po dupetu i polivao šampanjcem, zatim do jutra čekao da isplaču svoje tetovirane suze. Kada to ne bi učinile, odlazio bih na doručak. Negde na uglu bi pazario kineske rezance, pitajući se da li su to one prodale dušu meni ili ja njima.

Njihova lepota osipala se i krunila po stejdževima na kojima su nudile svoje telo i nagoveštaj vrućeg seksa. Poređani u prvom redu, balavili su jadnici poludeli od nejebice mašući masnim dolarskim novčanicama, a one su se uvek jebale sa drugima, negde u crvenoj pomračini, gde šuštanje satena prate razlomljeni akordi koje slepi crnja svira na šestožičanoj gitari.

Iskreno govoreći, bend je bio gola patka. Ali ko je njih uopšte slušao? U lepljivoj atmosferi i teškom mirisu golih telesa dešavao se porno šou uživo: toplesi i tange, crni uvojci, obrijane ribice, sise sa pirsinzima, pušikarske usne i guzice koje sevaju. U publici, perverznjaci i rednekovi... urlaju zagoretine stondirane od viskija, iako je muzika glasna, mogu da čujem debelog tipa sa kaubojskim šeširom kako dobacuje: "Lutko! Pokaži mi sisu još jednom i oženiću te!"

Tamo odakle ja dolazim sada je dan, ali ovde, u Obećanom gradu čija svetla zaslepljuju lakoverne, noć nije samo prazan prostor između sumraka i svitanja. Ona je nepregledna crna teritorija po kojoj mi, lovci na ljudske duše, noževima delimo svoj tal. Zastao sam za šankom i naručio dupli burbon. Grlo mi je bilo suvo kao piljevina, drmnuo sam jednu s nogu i upitao barmena za gazdu.

Lepi Bili je bio moj kolega. Namerno koristim prošlo vreme, mada za nas koji se bavimo kupoprodajom ljudskih duša ono nije toliko bitno jer u Paklu ne postoji "pre" i "posle" već samo "sada". Njegova zaduženja ticala su se jedne malo drugačije trgovine... Bili je bio svodnik. Ali onaj od više, zajebane vrste. Mislim da ga je to i sjebalo. Sav taj raskalašni vašar požude oko njega, te silne mindže na izvol'te. Mogućnost da ga turiš gde hoćeš, kad hoćeš i kojoj hoćeš... To je dekadentno. Ali je istovremeno i lepo. A kad se sve to fino iskombinuje sa cirkom i činjenicom da si besmrtan... Jebi ga... Mogućnosti su neiscrpne.

Zatekao sam ga u kancelariji na spratu kako izvlači crtu na dupetu maloletne Kineskinje. Iako me je video, morao je prvo da šmrkne, a onda je poskočio i oduševljeno zaurlao:
"Hej, Ilajdža! Druže! Otkud ti ovde?"
"To se i ja pitam..."

Osvrnuo sam se oko sebe. Sve je bilo crveno i crno, kao unutrašnjost nečijih mokrih snova.
Zgrabio mi je šaku i stao da je drmusa. Ispod pramenova ulepljene smeđe kose sijala su dva oka bez zenica. Lice, zbog koga je jednom davno dobio nadimak "Lepi Bili", sada nije više bilo toliko lepo.
"Ličiš na klošara.", rekoh suvo.
"Daj, ne seri...", frknuo je i odgegao se do bara sa pićem, preveliki crveni bade mantil koji je nosio vukao se za njim poput plašta penzionisanog Drakule.
"Portland? Može?", nacerio se pokazujući mi neotvorenu flašu viskija.
Klimnuo sam glavom i seo za sto pored kreveta.
Dok je sipao piće, mala Kineskinja, očigledno više urađena od njega, dopuzala je preko kreveta poput cirkuske zmije. Podigla je glavu i uputila mi dug pogled iz svojih očiju ispunjenih prazninom a onda me zgrabila za kitu. Tresnuo sam je pesnicom u facu. Klonula je unazad uz neznatan, jedva čujan jauk.
"Šta to radiš, Ilajdža?", iščuđavao se Bili sedajući naspram mene. "Htela je samo da ti popuši. Znaš Azijatkinje, one vole to..."
"Ovde sam zbog posla. Karaću kasnije."
"Pošteno...", njegov ravan glas pratio je velikodušan pokret kojim je točio viski u čaše.
Kucnuli smo se i trgnuli na eks.
"Kakav posao je u pitanju?"

Drmnuo sam još jedan viski. Debelo dno čaše tresnulo je o drvenu površinu stola. Izvukao sam tabakeru iz levog džepa sakoa. Zapalio. Izbacio dim. Gledao sam u Bilija zamišljeno... Da nisam bio ono što jesam možda bi mi ga bilo žao. Ovako, jedino na šta sam mogao da se sažalim je njegova glupost.
"Došao sam da te razrešim."
Slego je ramenima.
"Okej."
"Okej?"

Natočio je još po jedan. Zagrabio šakom u kiblu sa ledom. Zveckanje kockica koje su udarale u staklo mešalo se sa isprekidanim stenjanjem Kineskinje koja je svilenim gaćicama pokrivala posekotinu na gornjoj usni.
"Dobio si otkaz, jebo te. Ovi iz Biroa više ne računaju na tebe!"
"Puca mi patka za Biro."
"Kako to misliš?"
"Ne želim više to da radim..."

Bio sam u šoku. Bili je izgleda debelo zabrazdio. Malo sa svojim fiks idejama, malo i sa drogom. Dešavalao se, doduše veoma retko, da neki od demona otkaže poslušnost Firmi i napusti svoj Biro. Neposlušnog službenika bi zamenjivao drugi, a neko sa viših instanci bi bio poslat od Krugovskog šefa da pronađe neposlušnika, utvrdi njegovu odgovornost i primereno ga kazni. Ja sam, eto, imao tu nezahvalnu dužnost da pronađem Bilija i saznam šta ga je to nagnalo da se odrekne svojih zaduženja i privilegija. Nikad nisam radio takve stvari do sada, ali je neko od činovnika prokljuvio da u Londonu, gde mi je sada ured, ionako imam previše slobodnog vremena.

"Bili... Šta se to događa sa tobom?"
"Hej, čoveče... Ti ne znaš... nisi svestan... šta sve ona može da uradi sa svojom pičkom."
Trudio sam se da ostanem pribran. Svaku sledeću reč sam izgovorio razložno, polako i ubedljivo:
"Kao prvo... ja nisam čovek... Kao drugo... nisi ni ti."
Opet je slego ramenima. Taj gest me je opako nervirao.
"Sve to... znaš...", pucnuo je koščatim prstima, poput plejboja koji u skupom restoranu naručuje svoj koktelčić od sto dolara. "Nestane u trenu. Jebeš ga... Rešio sam da presečem. Hoću da budem sa njom. Do kraja. Ma kako, kad i gde se on desio."

Igrao sam se svojom čašom. Pogled mi je sekao obod šešira, crno bela boja Bilijeve kancelarije rastapala se u njemu poput kocki leda u viskiju.

Tada su se vrata otvorila i par dugih nogu ušetao je u kancelariju praćen bukom koju su pravili raštimovani bluzeri i zagoreli pijanci u prizemlju. Polutovorenih usta, poput psa koji balavi nad komadom slanine, blejao sam u jebozovno parče pičice kakvo odavno nisam video. Ispod duge, crne kose i lica koje je u sebi imalo neku nedefinisanu, bezbožnu oštrinu, dizali su se bregovi od sisa koje su pretile da pocepaju tanušnu tuniku posutu šljokicama. Bez reči, bešumno se njišući na svojim dugim štiklama, prošla je pored mene vrteći savršenim dupetom, stala pored Bilija i položila svoje odnegovane ručice na njegova ramena. I dalje sam zevao u nju, lud k'o šeširdžija, u njene sočne, crvene pušikarske usne, u nagoveštaje bradavica ispod tunike, u savršene noge koje su se završavale u skupim francuskim cipelicama.

Bili je primetio moju zapanjenost i uz kvaran, samozadovoljan osmeh rekao:
"Ovo je Fifika. Ona je iz Pariza."


Kišni psi laju pred vratima bara, željni mačje crkotine i sirovog mesa koje bazdi na jeftin viski. Mesečevi zubi brazdaju nebo nad Memfisom i ono je kao cirada bačena preko skitnice koga su klinci na autoputu zgazili tatinim autom. Zurim u to nebo kroz prozor Bilijeve kancelarije obojene u crveno i crno i čini mi se kao da će ceo grad da pukne... Opijen, stondiran i pod erekcijom, sa ekspres restoranima koji se zovu kao prostitutke i pokvarenim kišobranima koji po ulici leže kao mrtve ptice. Sprat niže, gde džukci išarani zatvorskim tatuima piju za Di Mađa i za stare dane, za Drajzdela, Vajti Forda i Mikija Mentla, obnažene kurvice uvijaju se u ritmu bluza i jeftin parfem se meša sa mirisom dizela.
Guram preko grube, čašama izubijane površine stola fasciklu sa žigom Trećeg Kruga i Bili je prihvata spremno, kao da je to već radio sto puta do sada.
"Potpiši.", glas mi je vlažan od viskija.

Bili sleže ramenima, treći put ove noći, otvara fasciklu, uzima naliv-pero i šara svoj potpis na dnu dokumenta. Zatim zaklapa fasciklu i vraća mi je nazad.
"Šta ćeš sad?", pitam ga.
"Venčaćemo se."
"Molim?"
"Sad sam čovek, zar ne? Imam pravo na to. Sutra putujemo za Vegas. Tamo ćemo provesti medeni mesec. Vidiš, uštekao sam koju kintu... A i prodao sam ovu smrdljivu rupu jednom preduzimaču za dobre pare."
"I to je to? Odrekao si se Biroa zbog nekoliko milja zelembaća i koje crte kokaina?"
"O, ne...", odmahnu glavom Bili i poče šakom da gladi Fifikinu butinu. "Odrekao sam se Biroa jer sam želeo da osetim nju... do kraja."
"Ti si budala, Bili."
"Možda...", složio se i nasuo nam još po jednu. Podigao je čašu da nazdravi a onda se nagnuo prema meni i prošaputao:
"Ali ti stvarno nisi svestan šta sve ona može da uradi sa svojom pičkom."
Bacio sam pogled preko njegovih ramena iza kojih je Fifika ispijala svoj martini. Zurila je u mene očima napaljene tigrice, taj njen pogled sam najbolje osećao u gaćama.
"Hajdemo dole u bar...", Bili me je lupio šakom po ramenu. "Da proslavimo."

Spustio sam se niz stepenice kao niz trambulinu. Zaseli smo u ugao da odgledamo šou do kraja i da Bili i njegova francuska fufa proslave svoju novootkrivenu slobodu. Dok sam trsio viski, diskretno sam mu napomenuo koju od striptizeta bi hteo da ubodem večeras. Sisata Irkinja i dugonoga plavuša sa rasnim telom pohotne raspuštaljke su izvukle bingo. Negde pred jutro, bend je konačno prestao da nas muči svojim očajnim izvođenjem standarda. Na binu je tada izašao neki mutni lik sa bradom od pet dana i počeo da svira klavir. Nosio je kišni mantil, ofucani šešir i bušne cipele koje su nekad bile kupljene za dobre pare, njihao se u ritmu kao da boksuje sa senkama. A onda je zapevao. I to je zvučalo strašno. Kao zapomaganje nesrećnika koji je proveo šest meseci u buretu sa burbonom a zatim popušio jednogodišnju prozivodnju Laki Strajka... pre nego što ga je pregazio autobus.

"Tom će jednog dana postati neki jak štih, pazi šta ti kažem...", čuo sam Bilija kako govori.
"Sa ovim škripavim glasom? Čisto sumnjam. Dečko peva kao da mu je neko išmirglao grlo."
Ružni lik za klavirom kao da me je čuo, pa je nastavio još upornije da peva neku svoju, originalnu stvar:

Uzmi oko za oko i zub za zub
Što kažu i biblijski psalmi
Ne ostavljaj tragove i upamti lica
Ljudi za stolom u tami
Svih ljudi za stolom u tami...

Negde pred zoru je već bio totalno komiran. Sve što je izlazilo iz njegovih usta bilo je nerazumljivo mrmljanje. Bili mu je prišao i nešto mu šapnuo na uvo. Ovaj se trgnuo, a onda, lagano ustajući sa stolice, smušeno rekao:
"Žao mi je druže, klavir se napio, nisam ja..."


One dve fanfulje koje mi je bili dodelio sam odrao od kurca. Ali priznajem, u glavi mi je neprestano bilo Fifikino demonski lepo lice. Kako li je samo Bili uspeo da smota takvu žensku? Izgledalo je kao da je on došao da proda dušu njoj, a ne obrnuto. I sutra će je oženiti, budala. Privenčaće se u nekoj kapeli u Vegasu a onda pare spiskati na slot mašinama.

Sutradan sam se spakovao i rezervisao kartu za London. Imao sam još malo vremena, pa sam odlučio da obiđem Sem Filipsov studio koji se nalazio u Aveniji Union 706. Video sam to čudesno mesto gde je Prisli snimio svoje čuvene pesme, napravio par kontakata, pokupio par vizit-karti i stukao par viskija. Na izlazu iz zgrade, baš u sumrak obojen purpurom, zatekao sam Bilija.

Stajao je tako i ćaskao sa radnikom obezbeđenja.
"Šta, koj' kurac radiš ovde?", upitao sam ga iznenađeno.
Slegao je ramenima, na isti onaj smušeni način koji mi je išao na živce.
"Jebi ga..."
"Jebi ga ti, idiote! Zašto nisi u Vegasu?"
Nešto je petljao sam rukama, prebirao po džepovima, ličio je na dečaka koji je zagubio omiljeni kliker.
"Samo sam izašao na pumpi da kupim pljuge... I ona je zdimila. Sa autom, lovom..."
"...i svojom ribicom sa kojom radi neverovatne stvari."
"Baš tako."
Namrštio sam se. Pravo da vam kažem, najviše mi je bilo žao prastarog Merkjurija koji je vozio. Bio je to dobar auto.
"Hajde... Vodim te na piće."

Zaglavili smo u šljakerskom baru opskurnog imena "Swordfishtrombone". Na sreću, imali su Portland viski pa smo se lepo uredili. Dok smo cirkali, Bili je sasvim opušteno ćeretao o nekim neobaveznim stvarima. Priču o kinti koju mu duguje vlasnik prodavnice polovnih kola kojeg je ojadio na anjcu presecao je svojim impresijama o Fifikinoj jebačkoj veštini. Onda bi se nakratko zamislio i nastavio da priča o tome kakve prljavštine je znala da mu priča dok ju je jebao u dupe. A onda bi, nakon što bi ispraznio čašu do kraja i zatražio od kelnera još leda, padao u kratku rezignaciju. Tu ga je bedak već grabio za gušu... Možda će svršiti kao smoreni muž neke polovnjače koja zna da pravi dobar Bladi Meri.

Prodavaće kancelarijski nameštaj, šljakaće od jutra do mraka da bi podigao kredit za malu kuću sa dve spavaće sobe.
"Vidi, sad nisi više samo pali anđeo...", hteo sam da ispadnem duhovit. "Sada si i pali demon."
"Dvostruko prokletstvo.", klimnuo je glavom. "Pijem u to ime."
Sasvim nenadano, do nas je tada kroz gusti veo od nerazgovetnog žamora i duvanskog dima dolebdeo zvuk klavira. Koju sekundu potom, pratio ga je sirovi, škripeći glas koji je pevao stihove:

Toplesi i tange
burboni i pivo
Čaša Portland viskija
pa nek ide život...

Onaj lik od sinoć, zapušteni pijanista sa išmirglanim glasnim žicama, sedeo je u uglu kafea i prebirao po dirkama klavira. Njegovo "pevanje" se, za divno čudo, sviđalo lokalcima koji su ga čašćavali duplim burbonima i terali ga da im svira Sinatru i Dilana. Slušali smo ga do kasno u noć, Bili i ja, dvojica izganinka iz Raja, viski se lio u čaše, moćan i tanak, kršten ledom i večnim prokletstvom, i, iskreno da vam kažem, kako je vreme prolazilo, Tomijev glas mi je bivao sve prijatniji.

Negde o koncu noći, kada sam pristao da svoj let odložim za sutra i Bilija odbacim do obližnje varoši gde je živeo njegov dužnik, Tom je napravio pauzu i pridružio nam se za stolom. Paleći jednu cigaretu za drugom, pričao mi je o tome kako je bio vratar nekog noćnog kluba u San Dijegu i kako je, u stvari, iz Pomone u Kaliforniji gde ga je majka donela na svet u kabini taksija.

"Hej, Tomi...", prekinuo sam ga u pola rečenice. "Ti znaš ko smo mi zar ne?"
Pogledao je levo, pa onda desno, povukao dim iz cigarete i slegnuo ramenima.
"Jašta, druže... Provalio sam vas."
"I šta misliš o tome?"
Nasmešio se i podigao svoju čašu sa viskijem. Negde iza njegovih leđa, Vilijem Kristofer Hendi smešio se sa crno belog postera na kome je bio uslikan kako drži svoju trubu pun ponosa i sirove vudu magije.
"Reći ću ti to kad se nađemo sa one strane."
Nasuo sam mu novo piće i popio jednu u njegovo zdravlje. Ostatak večeri protekao je u pričama o Lordu Bakliju, Martiju Robinsu, Stivenu Fosteru... A onda je Tom, negde u cik zore, nakon što je poslednju cigaretu ugasio u pepeljari navukao svoj kišni mantil i rekao:
"Hej, ljudi... Bolje da palimo. Mislim da je vreme za zatvaranje."
Odbacio sam ga do autobuske stanice, pozdravio se sa njim i častio ga sa sto dolara i flašom Balantajna. Ušao je u Grejhaundov autobus i pozdravio me dizanjem palca desne ruke.
Nazad, na ulici, Bili je čekao na trotoaru kraj prodavnice tehničke robe čiji je izlog bio krcat televizorima. Prišao sam mu i ortački ga lupio po ramenu.
"Hoćemo li da svratimo na kafu i doručak u Holivud?"
"Ne mogu.", odmahnuo je. "Tamo svira matora Mjuriel."
"Pa šta?"
"Uvek kada uđem, pita me da li sam hrišćanin."
"A šta joj ti kažeš?"
Bilijev pogled bio je prikovan za horizont gde se, iznad prljavih pregrađa, u rumenim obrisima sumraka Memfis budio iz sna.
"Kažem joj da bih voleo da jesam."


***

Fifika je brzo potrošila štek maznut od Bilija. Nakon jednog propalog braka i mnogo problema sa alkoholom i drogama vratila se u Pariz gde radi kao poslovna pratnja.

Lepi Bili se odselio u Los Anđeles i tamo počeo da producira niskobudžetne porno filmove. Čuo sam da mu dobro ide.

Tom Vejts, povremeni pijanista u striptiz baru "Blue Valentine", gde je svirao za 25 dolara po večeri, tri godine nakon odlaska iz Memfisa snimio je svoj prvi album "Closing Time". Sve što mu se kasnije desilo ima predznak ekstravagancije i kulta.
Ali to je već jedna sasvim, sasvim druga priča...

Copyright © Dejan Stojiljković 2011.