Čuvar prelaza

Ožiljci su suveniri koje nikad ne izgubiš.
Imam ih dovoljno, na koži i ispod nje, da mogu reći sebi i drugima da jesam živeo. Ali, kao što to uvek biva, u jeftinim romanima, starim crno-belim filmovima i životnim pričama koje mogu a i ne moraju biti istinite, postoji jedan ožiljak koji je poseban.
U mom slučaju, on je jedva vidljiva modra crta ispod levog uveta.

Tu je prošao komad usijanog gvožđa.
Tako sam, na neki bizaran način, žigosan za ceo život.
Ujutru, dok se brijem, i gledam svoje lice u ogledalu, dok iz dnevne sobe dopire miris kafe i veseo glas moje trogodišnje kćeri, slučajno dotaknem to mesto, taj modri beleg na koži, i ponekad, ali samo ponekad, vratim se nazad...
U vreme pre tog ožiljka.
I shvatim da na neki nedokučiv način, sreća živi zarobljena u tom vremenu, kao duh u lampi koju nema ko da protralja.
Tada vidim još jedan ožiljak. Ali njega ne mogu da dodirnem. Urezan je plitko u zemlju, vijuga kroz predgrađe, kroz jalove livade i žitna polja boje zlata, preko sivih betonskih mostova i pored trošnih udžerica gde žive Cigani koji sakupljaju staru hartiju.
Taj ožiljak je pruga, ali ne ona metaforična, koju posred grudi nose veziri i kraljevi koji su poubijali svoje očeve, majke koje su potrovale sopstvenu decu ili heroji kojih se odrekla zemlja za koju su krvarili, ne... ništa slično. Ova pruga je prava. Njom sporo gamižu lokomotive vukući prastare vagone natovarene ugljem, ili putnička kola sa nekoliko dremljivih putnika, podsećaju na ogromne sivomaslinaste gusenice i vonjanju na dizel, prašinu i siromaštvo. Ta pruga ide od velikog grada prema pograničnim varošima još od pre rata, zasigurno nekoliko decenija pre nego što je moj deda napravio kuću u kojoj i danas živim. I ja sam se vremenon navikao na pišteći cik lokomotive i kabasti zvuk koji prati kloparanje vagona:
TU-TUM... TU-TUM... TU-TUM...
Dom mojih roditelja nalazio se uz samu prugu. Bilo je to čvrsto zdanje, građeno da nadživi svet, prizemna kuća od poljske opeke, sa krovom iz koga se dizao visoki dimnjak, sa zidovima prljavo bele boje koji su umesto očiju imali prozore... I vrata. Kroz koja se iskradem kada roditelji ne vide, a baku slažem da sam završio sa domaćim zadatkom iz matematike.
I baš kroz ta vrata ja bežim u svoj detinji svet, u dvorište koja natkriljava veliki lisnati orah, niz kaldrmisanu stazu, ka sporednoj kapiji iza kuće, gde izlazim u veliki svet i gde i škripa zarđalih šarki prati bat mojih koraka dok trčim niz kratko stepenište. Zatim se spuštam niz ulicu od krtog, popucalog asfalta, pored žive ograde koja oivičava dvorište mog komšije, starog partizanskog ratnog heroja. Drug pukovnik zaliva ružičnjak ispred trema, maše mi dok se sa tranzistora na stolu iza njega čuje glas Silvane Armenulić, ona peva o dugim noćima na Ibarskoj magistrali, peva o tome kako nema pravde, i kako ništa ne traje... sem pesme. Koja je nadživela nju, i Ibasku... i koja će nadživeti sve nas, jednog dana...
Ali dvanaestogodišnjaci to ne znaju.
Za njih je život još uvek prostrana i neistražena ledina. Ko zna šta se sve krije u travi, u grmu kraj puta, u rupi u zemlji koju su prokopale krtice... Silazim dole niz ulicu koju su krpili samo jednom, kada je neki budža iz saveza komunista išao na proslavu godišnjice Čegarske bitke i idem dole... Do pruge.
I tamo zastajem.
Gledam u čitulju na staroj, drvenoj banderi.
Sa nje mi se smeši devojčica pomalo upalog lica...
Valjda bi tako trebalo da izgledaju mrtvi.
Sričem slova: četrdeset dana... od kada... je naša najmilija... naš anđeo... saobraćajna nesreća...
Poznajem je. To je kći nadničara koji se doselio koju godinu ranije.
Pre nešto više od mesec dana nju je autom pokosio obesni sin sudije koji živi par ulica niže. Murge, kako stariji momci zovu tog tipa, nije zbog toga odležao ni dana. Tatica je sredio da se sinčić brani sa slobode. I da se odbrani. Čak mu ni vozačku dozvolu nisu oduzeli. U to vreme, članstvo u vrhu komunističke partije donosilo je sa sobom određene privilegije.
U našem malom naselju se o tome glasno ćutalo. Svi su znali šta se desilo, svi su to osuđivali, svi su mrzeli Murgeta i njegovo arogantnog oca, ali niko o tome nije nikad prozborio ni reči. Čak ni moji roditelji. Neko bi to nazvao malograđanštinom, nesposobnošću osrednjih da se suprotstave nepravdi, kukavičlukom koji te tera da saviješ kičmu pred jačim... Ali ja sam znao šta je tačno po sredi. Moji otac i majka su jednostavno bili srećni što se to desilo nekom drugom detetu, a ne meni. I tako je bilo i sa svim ostalim roditeljima.
Moji komšije su i dalje uz blagi naklon i izveštačen osmeh na licu pozdravljali Murgetovog oca:
"Dobar dan, druže Murganoviću... Kako vaša reuma?"
Nadničar i njegova žena brzo su se odselili, njihovu kuću kupila je druga porodica. Sve je ubrzo bilo po starom. Čak i glasno ćutanje nije više bilo toliko glasno. Murge je izašao iz pritvora i nastavio po svom. Život je ušao u svoju kolotečinu, mirno, kao što brod uplovljava u luku.
U prigradskim naseljima, izniklim između železničke pruge i stanova solidarnosti, sačinjenim mahom od jednospratnica bez fasade koje su od kredita i ušteđevine izgradili radnici Mašinske i Elektronske industrije, užas se nazivao drugačijim imenima. Nije bilo ničeg metafizičkog niti natprirodnog u njemu, bio je ubedljiv u svojoj jednostavnosti, noću, dok su umorna tela tonula u san i danju, dok su tupi zubi životne jednoličnosti brazdali jednako umorne duše, njegova imena bila su: brak, obaveze, žrtvovanje, posao, računi, plata, penzija, škola, starost, smrt... život.
Velika bela neman koja nema obličje i ime, ali za koju znaš da je uvek tu.
A za nas klince, srеća je bila stvarna tih dana, to je sve ono što se može dotaći, omirisati, udahnuti... Baš te neravnine na pesku vremena čine prošlost tako živom. Mogu i danas da vidim par njih, na loše urađenoj fasadi kuće mog druga Tiće. On je stanovao dve ulice niže i bio godinu dana stariji od mene. Sanjao je da će kad poraste biti astronaut ili bar vatrogasac. Čitao je stripove o Flešu Gordonu i Baku Rodžersu i učio replike iz njih. Ostali dečaci su mu se podsmevali zbog toga ali on nije mario. Znao je napamet imena dalekih sazvežđa i Jupiterovih satelita. Naterao je oca da mu kupi sliku Jurija Gagarina i uramljenu ju je držao iznad kreveta.
Tog dana, kada je izašao iz dvorišta, bio je obučen u majicu boje sovjetske zastave, krv proletera prolivena za slobodu, srp, čekić i velikim slovima ispisano: SSSR.
"Gde ćemo danas?", pitao je nehajno.
"Mogli bi smo kod Kokana, na stoni fudbal.", rekao sam prebirajući po džepovima, tražeći sitninu.
"Ne. Hajdemo u Engleski dom... na partiju klikera."
"Neću da idem tamo.", namrštio sam se. "Prošli put su me domci opelješili."
"Znam gde ćemo...", sinula je Tići ideja.
Sačekao sam da operazno pogleda levo i desno a onda načuljio uši da razaznam reči koje je prošaputao tiho.
"Hajdemo do bunara. Možda nam se posreći."


Bunar je bio tu od kad znam za sebe. Odmah pored pruge, tik uz voćnjak ograđen bodljikavom žicom koja nas nikad nije sprečila da iz njega krademo jabuke.
Stariji kažu da je iskopan još u vreme Turaka i da je služio da se na njemu putnici namernici napiju vode. U to staro vreme, bunari su imali neko nedefinisano, ali sveto mesto u svesti seljaka i običnih ljudi. Možda je baš zato i zatrpavanje, rušenje bunara ili trovanje vode u njemu smatralo maltene zločinom. Sećam se priče koju mi je jednom kazivao deda dok smo sedeli kraj kazana za pečenje rakije... O čoveku koji je bacio leš svinje u komšijin bunar. O tome kako je umirao dugo i bolno. I kako se niko nije sažalio na njega.
Priznajem, nisam verovao u te priče...
Sve dok nisam video prvog čoveka pregaženog na prelazu.
"Ne želim da idem do bunara."
Rekao sam to Tići odmah nakon što je predložio da okušamo sreću na tom ukletom mestu.
"Ma idemo, čoveče. Imam osećaj da ćemo imati sreće."
"Sreće. Kakve sreće?"
"Da vidimo nju."
"Koga."
"Baš si tupan. Znaš koga."
"Ne. Ne znam. Reci mi."
Tića se nagnuo ka meni. Opet taj čudni izraz lica. I taj prigušeni šapat.
"Nju, tupsone... Duha."
Naježio sam se na ove njegove reči. Ali sam ipak rešio da pođem. Tako je to sa dvanaestogodišnjicima. U tim godinama volimo stvari koje nas plaše. Kada odrastemo, sve postane drugačije. Tada se plašimo onoga što volimo.
Bunar je pregurao nekoliko ratova, prašnjavim putem kraj njega tabanale su vojske raznih osvajača, prolazili su trgovci i putnici namernici, porodice izbeglica i onih koji su nakon velikog rata želeli da potraže sreću u velikom gradu. Onda je izgrađena pruga koja je presekla put stvorivši tako raskršće, nezaštićeni prelaz na kome noću nije bilo ni fenjera da ga osvetli. Prugom su tromo išla velika gvozdena čudovišta, vukući vagone sa ugljem i vagone sa ljudima. Razvučeni jecaj njihovih sirena u noći činio mi se ponekad najusamljenijim zvukom na svetu. A kloparanje vagona, tupo i ravnodušno, nosilo je u sebi malo od prolaznosti, malo od neminovnosti, a ponekad... a to nije bilo tako retko... i malo od smrti.
Jednog dana se na prelazu pojavila grupa ljudi. Bili su to fino obučeni činovnici, držanja punog neke rečite gordosti, na licima su imali naočare a u rukama mape sveta. Bunar im je odmah zapao za oči. Nikako se nije uklapao u ono što su nazivali "urbanističkim planom". Bili su rešeni pošto-poto da ga uklone. Pozvali su preduzimača koji je trebalo da izvadi kaldrmu i umesto nje napravi novi asfaltni put, naložili su mu da istovremeno zatrpa bunar i stavi veliku betonsku ploču preko njega. Stanovnici našeg malog naselja su se pobunili i pokušali to da spreče, ali logika vrlog komunističkog sistema obnove i izgradnje bila je neumoljiva. Jedan od činovnika, brkati cvikeraš koji nije ispuštao cigaretu iz ruke upitao je okupljene: "Šta će vam bunar kad će te koliko sutra imati vodovod?"
Radovi su počeli jednog vrelog junskog dana. Bilo je to, kažu stariji, najtoplije leto koje se pamti. Tada je iz obližnjeg sela, iz kog je poticala većina meštana našeg prigradskog naselja, došao zao glas. Najstariji meštanin tog sela, deda Stanojlo, za koga se još ispredaju legende o tome kako je četovao po Makedoniji sa vojvodom Pećancem i kako zna nemušte jezike i bajalice kojima leči neizlečive, usnio je jedne noći čudan san.
Sanjao je bunar.
Sanjao je kako nešto izlazi iz njegove utrobe, nešto crno i zlo... I kako to crno obličje odlazi do pruge i zastaje na mestu gde ona preseca drum.
"Ako zatrpate bunar...", rekao je deda Stanojlo. "On će da se prozli."
Ljudi iz opštine su se nasmejali na ovo.
Radnici na putu su se nasmejali na ovo.
Čovek iz mesne zajednice koji je poslat da umiri meštane se takođe nasmejao... i obećao skoro uvođenje autobuske linije. To obećanje nije ispunjeno do dana današnjeg.
Ali se zato deda Stanojlov san obistinio.
Bunar je uzeo prvu žrtvu.
Jedan od radnika pronađen je mrtav na pruzi.
Nije ga pregazio voz... Neko ga je preklao od uva do uva.
Taj zločin je kasnije pripisan robijašu odbeglom iz lokalne kaznione. Neki ljudi iz naselja, moj deda među njima, otišli su do preduzimača sa molbom da se ostavi bunara, da ne zaziva zlo.
Preduzimač nije želeo da sluša.
Naložio je svojim ljudima da se bunar zatrpa.
A onda je to počelo da se dešava.


***

Da li znate kako izgleda telo čoveka koga je udario voz?
Često ćete čuti i izraz kako je nekog voz "pregazio". E, pa oni su, u neku ruku, najbolje prolazili. Ljudi koji su poput nesrećno zaljubljenog psihologa iz moje škole otišli da sebi skrate muke tako što će položiti glavu na šine i čekati da državna železnica odradi ostatak posla. Voz tako ne pregazi samo njega već i sve njegove probleme. Pregazi onaj jetki osećaj odbačenosti koji u srcima nose iznevereni ljubavnici i slabići, pregazi svaku bolnu misao o učiteljici koja se njemu iza leđa kresala sa profesorom fizičkog.
Oni koje je voz "udarao" nisu bili te sreće.
Jer, vidite, kada na nejako ljudsko telo, taj mekani splet kostiju, mesa i kože, naleti grdosija od nekoliko desetina tona sirovog gvožđa, onda je to nešto zaista gadno... Čovek se razleti kao da je sastavljen od lego-kockica. Kada je voz udario Majstor Sretu koji je često pijan vozio moped po kraju, noge su mu završile u njivi, jedna ruka na krovu ambara a druga je pala na telefonske žice i tu visila sve dok neko nije primetio da nešto tamno i lepljivo curi odozgo... Od njega i njegovog mopeda je ostalo taman toliko da mi klinci koji smo dotrčali do prelaza puni morbidne znatiželje vidimo dovoljno za sledećih dva-tri meseca košmara i noćnog mokrenja.
Zato pod mojim krevetom nisu živele babaroge nego osakaćeni ljudi bez udova i očiju...
Ljudi koje je voz "pregazio" ili "udario".
Šta da vam kažem...
Mali dečaci ponekad imaju istančan osećaj za nijanse.
Ipak, najgore su prolazili oni koji bi nastradali u automobilu.
Matori Bora Cug je pričao kako bi se ljudima, sasvim iznenada, i bez ikakvog razloga, gasio motor na autu baš kad bi bili na prelazu. Nekima od njih, eto, kako je to Bora voleo da kaže između dva gutljaja stomaklije iz unučeta: "Vozni red nije bio naklonjen..."
Lokomotive koje su vukle kompoziciju nisu se kretale preterano brzo. Bile su to stare mašine izrađene u Americi, ogromna gvozdena čudovišta tamno-zelene boje. Negde sredinom pedesetih, kažu oni koji to pamte, Tito ih je dobio na poklon od predsednika Kenedija. I dan-danas su u opotrebi. Vremenom su postale arhaični simbol železnice koja propala i države koja je suviše siromašna da ih zameni novim modelima. Države koja više ne postoji. Te stare mašine su bile spore, ali ono čudovišno kod njih bila je upravo ta masa, ta rušilačka snaga koja je sekla kroz čelik sa istom onom lakoćom kakvom je sekla kroz meso.
Ono što mi je uvek delovalo zastrašujuće kod "Kenedijevki" jeste da je njihovo pročelje podsećalo na ljudsko lice. Po sredini tog stroja išle su žute pruge, sa leve i desne strane, padajući pod uglom na dole, da bi se završile tik iznad farova. Tako su te pruge, kada gledaš u lokomotivu spreda, podsećale na obrve, a okrugli farovi na oči. Mogu samo da zamislim šta su osećali nesrećnici zarobljeni u autu čiji motor je iznenada prestao da radi, zureći u to železno lice i dva užarena oka na njemu koja svakim delićem sekunde postaju sve veća.
A bilo ih je dosta... Za sve ove godine, na prelazu kraj bunara postradalo je mnogo ljudi. Školjka jednog slupanog Golfa još uvek stoji sa leve strane pruge. U njoj su nastradali direktor fabrike u kojoj je radio moj otac i njegova ljubavnica, nastavnica istorije.
Devojčica koju je Murge ubio kolima bila je prva žrtva koja nije nastradala od voza. To je bilo čudno. Nije se uklapalo. Još čudnije je bilo kada su naseljem počele da kolaju priče o tome kako se vratila. Oni koji su je videli kleli su se u decu i u majčin grob, ali malo ko im je verovao. Postojala je jedna stvar u tim svedočanstvima koja je bila ista kod svih očevidaca. Svi su tvrdili da su devojčicu videli kraj bunara. Ali to nije imalo smisla, nju nije ubio voz. Nju je ubio Murge svojim autom.
Tića i ja smo tog dana sedeli na istruleloj klupici pored bunara dugo.
Prošla su čak tri voza. Jedan za Zaječar i Dimitrovgrad, drugi za Beograd, treći ekspresni, za Grčku. Sunce je tonulo iza brda u purpurno nebesko more, dan se bližio kraju.
"Jebeš ovo...", rekao je Tića nimalo opčinjen lepotom sutona. "Idemo u Sedmicu."


"Sedmica" je bila fliperana tipična za ono vreme. Iako su konzole sa video igrama, fliperi i aparati za električni poker bili dostupni godinama u nazad, oni su u to vreme poznih osamdesetih doživljavali svoju najveću popularnost. Odmah pored ulaznih vrata na čijem staklu je bila zalepljena slika bilijarske kugle obeležene brojem sedam nalazio se veliki fliper. Bila je to stara mašina čije je pročelje išarano raznobojnim sijalicama krasio šareni kadar iz stripa Fleš Gordon, kičastu spejs operu pratili su neobični mehanički zvukovi, neljudski i hladni, poput onih u pesmama grupe Kraftwerk koju je obožavao moj stariji brat. Taj fliper su najviše igrali takozvani stariji mangupi... šta ja znam... možda ih je podsećao na vreme kada su bili malo više muškarci a malo manje oženjeni? Okupljali bi se oko njega kao deca oko prodavca šećerne vune, takmičili se, besno tiltovali mašinu kada bi ih prodala, zbijali šale na svoj i tuđ račun, ispijali Jagodinsko pivo i Badelov "Štok", sve u pokušaju da zaborave kako ih kod kuće čeka kmečeće potomstvo i žena namirisana zaprškom. Dalje odatle, duž zida ulepljenog u postere popularnih filmova, pružao se red sa konzolama za video igre. Ispod namrgođenih pogleda Brus Lija, Ramba i opake ekipe uličnih fajtera iz filma "Ratnici podzemlja" bili su redom: svemirske pucačine "Galaga" i "Feniks", bizarni "Froger", dve vrste "Pakmana", "Tetris" i neka suluda karate makljaža čije ime nikako nisam uspevao da zapamtim. Na samom kraju, odmah pored šanka, poput kralja na tronu od tamnog mermera bio je suvereni vladar domaćinske zabave, poker aparat smešten u crno drveno kućište. Za njim i pored njega uvek je stajao krem lokalnog ološa. Oduvek sam se pitao šta te namrgođene tipove pune love i sebe privlači u jalovom pokušaju da se nadmudri mašina programirana da otima pare? To pitanje nikad nisam postavio na glas. Čisto da ne bi dobio šamar umesto odgovora. Zato smo mi klinci izbegavali taj zabačeni, mračni kutak "Sedmice" gde mutni likovi pokušaju da utrostruče svoj ful haus birajući između manje i veće karte dok ispijaju duple vinjake i bivaju sve više besni jer ne mogu da nadjebu kompjuterski program.
Te večeri Tića i ja nismo imali sreće. Naime, za poker aparatom, okružen ekipom dežurnih ulizica sedeo je Murge. Gotovo da sam mogao da namirišem bes koji se kao nevidljivo otrovno isparenje širio oko njega.
"Tićo!", Murge nas je odmah spazio. "Dođi ovamo!"
"Dobijao sam dok ti nisi uš'o u fliperanu. Nisi mog'o a da mi ne izbaksuziraš, a? 'Ajde, kazni se..."
Bez reči, bez ikakvog protivljenja, Tića bi činio uvek isto kada bi Murge želeo da se iživljava. Siledžija bi podigao ruku i stisnuo pesnicu, a nesrećni klinac bi udarao u nju čelom. Sve dok Murge ne misli da je bilo dosta samokažnjavanja.
"I ti!", doviknuo je tada Murge. "Dođi 'vamo."
Prišao sam i stao pored Tiće.
"I ti ćeš da se kazniš."
Oduvek sam se pitao da li se ljudi poput Murgeta rađaju zli ili takvi postaju? Šta je njega moglo da navede da bude izopačeni sadista? Njega koji je uvek imao sve?
"Neću.", čujem sebe kako govorim. Osećam Tićin zapanjeni pogled na koži.
"Šta kažeš?"
"Kažem da neću."
Murge se prvo smeje, onda odlaže čašu sa vinjakom koju je držao u ruci. Gura Tiću u stranu i nadvija se nadamnom poput velikog tamnog oblaka.
Znam šta sledi. I nije me briga.
Jer ja više nisam paralisan od straha pred obesnim lokalnim siledžijom, ono što me tera da stojim nepomično, utrnuo od grča koji mi je dograbio telo nije Murgetova lekcija iz ničim izazvane surovosti... već ono što vidim iza njegovih ramena.
Devojčica.
Ona je tu. Možda pet ili šest koraka od mesta na kome stojim. U uglu fliperane, ispod postera na kome Edi Marfi sedi na crvenom mercedes kabrioletu.
Zuri u mene preko Murgetovog desnog ramena. Usne su joj nepomične, mrtve... Ali ja mogu da čujem njen glas. On pulsira u mojoj glavi...

Još malo... još malo...

Onda se stišava, gubi... i tada se kroz kratkotrajno ništavilo u kome sam se našao probija Murgetov glas poput bodeža koji cepa tkaninu... glas koji smrdi na vinjak i kvarne zube.
"Mnogo mi se ti nešto kurčiš, pička ti materina balava."
Podižem pogled na tren ali glava mi se trza od siline udarca, osećam kako mi obraz bridi ali to je nešto tupo, bezbolno. Nakon trzaja, ponovo gledam u Murgeta, u njegovo lice izobličeno od beso. Preko njegovih ramena.
U prazan, mračni ugao fliperane.


Nije mi bilo prvi put da mi neko zavali šamar. Moj otac je to znao da radi s vremena na vreme. Mi smo bili dečaci koji su odrastali na crnom hlebu i batinama. Naučili smo da stisnemo zube. Nikad to nismo prestali da radimo.
Nakon poniženja koje smo obojica doživeli u "Sedmici", našli smo mesto dovoljno samotno da bi tu pobegli od sveta. Bio je to bedem nedaleko od osnovne škole preko puta koga se uzdizao blok tek izgrađenih solitera kraj kojih su još uvek, poput vešala, visili zaostali kranovi i dizalice. Negde iznad njih belesao se okrugli mesec.
"Tićo...", rekao sam tiho. "Video sam je."
"Koga?"
"Nju. Devojčicu."
"Lažeš. Ona se pojavljuje samo kod bunara. Matori Limar mi je to rekao."
"Limar je pijandura i budala."
"Ali on je nju stvarno video."
"I ja sam je video. U Sedmici."
"U Sedmici?"
"Stajala je u uglu, ispod onog postera za Policajca u Beverli Hilsu."
"Hahahaha...", kikotao se Tića kreštavim glasom u kome nije bilo ničeg veselog. A onda je bivao sve tiši. Zatim je zaćutao. Lice mu je bilo bledo poput bolničkog čaršava.
"Gledaj..."
Okrenuo sam se i pogledao u pravcu zgrada.
"Ne vidim ništa..."
"Ne, ne... gledaj."
Na vrhu suprotne strane bedema, prilika.
Na zidu iza nje je mural. Veliki portret Josipa Broza Tita, kolona partizana koja se pruža od jedne strane zida do druge, njegova belina podseća na snegove Igmana, Kadinjače i Jastrepca. Tačno ispred velike petokrake, ona stoji i gleda u nas.
Devojčica.


Obojica smo slutili šta će se desiti te noći.
Ali nismo progovorili ni reč o tome.
Pošli smo kućama negde oko devet, nakon što smo obišli crkvenu portu i bacali kamenčiće u bazen sa ribama. Ta slutnja visila je između nas poput razapete crne zastave. Ali mi smo se pretvarali da je sve u redu. Tići je bilo lakše, on je stanovao blizu, u ulici koja nosi ime jednog od Sedam sekretara SKOJ-a. U stvari, to nije bila ni ulica, već blatnjavi sokak u kome je njegov otac sagradio kuću bez fasade. Ja sam stanovao dalje, prema brdu, iznad prelaza. Morao sam da pređem prugu. Morao sam da prođem i pored bunara.
Nakon što je Tića nestao u mraku sokaka, produžio sam dalje. Nisam žurio.
Na nekih dvadesetak metara od prelaza sam zastao.
Čekala je sa one strane.
Lica bledog, usana nepomičnih, glasa stvarnijeg od bilo koje nesreće.
Glasa koji mi je bolno odjekivao u glavi.

Još malo, još malo, još malo...

Iz pravca grada dopirala je buka motora, režanje mašine koje je bivalo sve jače i izdizalo se u noć, sve do velikog belog meseca. Automobil.
Projurio je kraj mene u silovitom naletu, žuti kadet sitne registracije, hitajući ka prelazu kao da putuje ka večnom ishodištu. Gledao sam ga kako grabi preko šina. Nepomičan i nem, gledao sam u devojčicu, slušao njen glas...

Još malo, još malo, još malo...

Voz je izronio iz mraka, železno, crno čudovište što miriše na dizel i smrt. Udario je u automobil silinom kakvu je teško pojmiti. Prosto ga je pokidao. Slupana olupina zavrtela se oko svoje ose, u savršenom vatrometu satkanom od stakla, iskri i benzina, i završila u betonskoj ogradi deset metara levo od prelaza.
Osetio sam kako me je nešto pecnulo ispod levog uva. Bio je to tren kratkog i oštrog bola, poput ujeda pčele. Podigao sam ruku i prstima opipao mesto. Bilo je vrelo. Komadić metala, deo Murgetove posmrtne urne, otkinut silinom udarca, poleteo je kroz vazduh i posekao me.
Mašinovođa je brzo vratio kompoziciju nazad. Izleteo je iz lokomotive držeći se za glavu, zapomagao je nešto ali ja ga nisam čuo. Samo sam nemo zurio u metalnog giganta koji je uzeo još jednu žrtvu. Pročelje lokomotive me je tada podsećalo na ljudsko lice više nego ikad. Činilo mi se da će mi veliki far ispod žute trake obrve od farbe namignuti.
Oprezno sam prišao slupanom autu.
Kroz smrskani vetrobran virilo je unakaženo telo. Bio je to Murge.
Jedna ruka mu je bila gotovo otkinuta i beživotno je visila na dronjku od košulje. Druga je bila ispružena preko haube, okrvavljena šaka kao da je htela da zagrebe po hladnom metalu. Veliko parče lima bilo mu je zariveno u vrat i niz njega se u tankim potočićima slivala krv. Murge je imao izbezumljen izraz lica, kao da je ugledao đavola lično. Usta su mu bila otvorena, levi obraz otkinut i na njegovom mestu je bila krvava rupa iz koje se nazirao skaredni osmeh golih zuba. Jedno oko je bilo izbijeno. Drugim je zurio u mene.
Čekao sam da mi namigne.
Nije to učinio.

***

Te večeri kada sam došao kući nisam zatekao ništa neobično.
Moji roditelji su bili u dnevnoj sobi zagledani u magičnu kutiju.
Na ekranu se u uvek ubedljivoj imitaciji pijanca teturao Jova Radovanović obučen u iznošeni sako i sa pohabanim šeširom na glavi. Samo pogled na njegovo lice izazivao je smeh. Ali te večeri ja se nisam smejao.
U beskrvnoj rutini svakodnevnog života bilo je nečeg sablasnog.
Otac će popiti svoje "Zlatorog" pivo iz limenke a majka pospremiti sto i oprati sudove. Onda će skuvati kafu i njih dvoje će sesti da je popiju ispred televizora na čijem ekranu Suzana Mančić iz velikog bubnja izvlači sedam loptica sa brojevima koji će nekom zauvek promeniti život. Onda će gledati Olivera Mlakara kako oduševljeno kaže "Odgovor je točan!" ili slušati Sedmoricu mladih dok u raskošno dizajniranom studiju izvode neki džez standard. Zvuk diksilenda zameniće Žikino kolo a onda, uz klavir i cigaretu bez filtera, stihove Arsene Dedića recitovaće Rade Šerbedžija kao svoje sopstvene. Majka će uz meke uzdahe trepkati piljeći zaljubljeno u njegovo neobrijano lice bitange, bogartovski šešir i kišni mantil kakve nose privatni detektivi u američkim filmovima i večito pijani glumci u jugoslovenskim, a otac će dremati u fotelji...
Ja ću otići u svoju sobu da razgledam stare albume sa sličicama. Zamišljaću kako sam Maradona koji daje Englezima gol rukom, ili Dule Savić koji šutem pod prečku ućutkuje hiljade glasova na Hajberiju. Onda će me Duh sa sekirom prošetati Darkvudskom šumom, pričaćemo sa Indijancima i kopačima zlata, ješćemo pečenog zeca i slatko korenje... Učiniću hiljadu drugih stvari te noći, sve one stvari koje dečaci inače čine i možda... možda ću biti srećan...
Ali ništa od toga više neće biti važno na isti onaj način kao što je to bilo pre. Ništa više neće doneti onaj isti čudni osećaj u grudima, ništa me neće naterati da dišem duboko, i slutim da su predamnom hiljade toplih letnjih dana u junu, julu, avgustu i septembru... Jer znam, sve vreme ovoga sveta više nije moje. I noći i dani su kao slonovi na indijskom crtežu.
Oni prolaze i prolaze i prolaze...
Jer negde tamo, napolju... Devojčica stoji kraj puta i odbrojava sate, dane i godine. Tajanstveni putnik... iz jednog sveta u drugi. Iz sveta živih u svet mrtvih. Iz sveta detinjstva u svet odraslih.
Mogu da čujem njen glas kako meko, kroz tišinu letnje noći doziva moje ime, kako ga, kao molitvu, šapuće u topli letnji vetar. Mogu da naslutim šta sriču njene od smrti blede usne, mogu da je čujem kako govori:

Još malo, još malo, još malo...