Ovako je počelo

Prvi put u srpskoj književnosti. Majstori savremene srpske priče.
Antologija priča o Grčkoj.

Nema na svetu čoveka koji bar jednom nije poželeo da otputuje u Grčku.

Upisana u sve bedekere, konzervirana u knjigama umetnosti na našim policama, ona nudi dugo i životno putovanje do prapostojbine evropske misli po kojoj smo vaspitani i u kojoj delamo. Svakog ko se samo jednom okupao u njenom moru obuzelo je svojevrsno osećanje da je zagazio u vodu postanja i prispeo na važno mesto sa kojeg se iz magme i haosa pojavila jasno uobličena misao o lepoti i mudrosti.

Inspirisani kolevkom civilizacije koja nam je tu, nadohvat ruke, najznačajniji savremeni srpski pripovedači prerušeni u turiste, operske pevače, zavodnike, mitotvorce i Vizantince ispisuju nadahnute i sižejno raznovrsne priče. Njihov blistavi omaž Grčkoj samo je mali deo onoga što joj zapravo svi mi dugujemo.

U antologiju su zastupljeni: Milovan Marčetić, Vladimir Pištalo, Vidosav Stevanović, Svetislav Basara, Vida Ognjenović, Filip David, Jelena Lengold, Goran Petrović, David Albahari, Vladimir Kecmanović, Ljiljana Šop, Ibrahim Hadžić, Miomir Petrović, Ljubica Arsić, Mihajlo Pantić, Igor Marojević, Đorđe Pisarev, Mirjana Mitrović, Vule Žurić, Danica Vukićević, Dejan Stojiljković, Branko Anđić, Enes Halilović, Vasa Pavković, Aleksandar Ilić, Milica Mićić Dimovska i Miodrag Raičević.


Pročitajte odlomak iz priče zastupljene u antologiji:

KIŠNI PSI
Sa prozora pored koga sedi, Đango može da vidi to mesto u pustinji, grad opružen po crnilu jalove zemlje, hiljadu svetla u noći nad kojima se poput đavoljeg nakovnja nadnosi olujno nebo. Taj grad je nekada imao lice, Đango je siguran u to, ali njegovi obrisi nestali su u spletu sirovog metala, titrajima elektronskih impulsa, bljesku neona, vijuganju slepih koloseka i ulica koje mirišu na kisele kiše i protraćeno vreme... Ostao je samo taj haos, skaredni ožiljak urezan u kožu davno ubijene zemlje, slika koja poriče bilo kakav smisao, skica za portret gospodina Armagedona.

Ove večeri je Đango mogao da vidi rodno mesto iz drugačije perspektive, jer bio je visoko, na pedeset i sedmom spratu zgrade kojoj je neko nekad nadenuo pompezno ime Sky Dagger i sa koga je iza tri sloja neprobojnog stakla pucala panorama na glavni grad Demokratske republike Srbije, njegove kule i tornjeve, koproracijske zgrade i sirotinjske kvartove, vrhove bogomolja sa načičkanim krstovima, Davidovim zvezdama, polumesecima i reklamama za votku i kinesku hranu... Grad nije izgledao kao da spava, više je podsećao na nekog ko je dobro urađen, pa tako stondiran vegetira dovoljan sam sebi, nikom potreban u svom snu drugačijem od svih snova.     

U jednu od luksuznijih kancelarija koja se nalazila u tom neboderu gde je takođe smeštena i predsednička rezidencija, Vlada, nekoliko ministarstava i stranih ambasada dovela su ga dva pripadnika Službe. Oba ta bicmana, obučena u duge kožne mantile tipične za njihov soj, stajali su sada blizu njega, kao u stavu mirno, jedan levo a jedan desno, poput lovačkih kerova.

"Gospodine Andriću...", začuo se nazalni glas iz nevidljvih zvučnika. "Dobrodošli!"
"Gospodin Andrić...", cinično se naceri Đango. "Poslednji čovek koji me je tako oslovljavao bio je moj profesor latinskog."

Vrata kancelarije otvoriše se bez zvuka i trojica ljudi uđoše u prostoriju. Društvo je izgledalo čudno: visoki oficir specijalnih jedinica Alijanse, uglađeni lik u skupom odelu i, što je Đanga najviše iznenadilo, mladi čovek u crnoj monaškoj odori. Oficira je odmah prepoznao, bio je to njegov stari prijatelj Sergej Mojsilović, nekadašnji komandir 63. padobranskog bataljona a sadašnji zamenik ministra vojnog.


Pročitajte ceo tekst (PDF)