Četnici osvajaju žanr

Čini se da se iza naizgled bezazlenog dela žanrovske književnosti kriju vrlo određene namere za prekrajanje mape moći u književnom ali i u - od nje neodvojivom - ideološkom polju. Zbog toga treba biti oprezan i otvoriti četvore oči, jer upravo u pozivima za deideologizovanje književnosti, indirektnim unutar narativa i direktnim u nebuloznim novinskim tekstovima, leže ambicije onih čija je ideologija prilično okrvavila ruke tokom „veselih devedesetih“

Duboko u čoveku postoji potreba za pričom, to je činjenica poznata iz najdavnijih dana, a dokazano je brojnim eksperimentima rađenim u svrhu kognitivne naratologije da većina ispitanika voli zaokružene priče, one koje imaju formu školskih pismenih zadataka: uvod, razrada, zaključak. Jedini problem u vezi sa ovim nastaje u trenutku kada u klasičnom narativnom modelu treba pronaći književnu vrednost – odnosno onu osobinu koja književnost odvaja i uzdiže iznad običnog teksta. Ruski formalisti su to nazivali literarnost i pokušavali su da do nje dopru najčešće kroz pojam oneobičavanja jer je on primenjiv i na prozu i na poeziju. Ma koliko ovaj pojam bio problematičan i već uveliko izlizan od upotrebe, on i dalje ima funkciju kada je u pitanju vrednovanje načina na koji će se neka priča ispričati, jer novih priča nema i svako ko misli da priča priču koja nikad ranije nije ispričana u potpunoj je zabludi. Ako za primer uzmemo žanrovsku književnost, onda treba videti u kojoj meri je moguće unutar žanra doći do nečeg novog, odnosno koristiti se oneobičavanjem, kada se zna da ova vrsta narativa u ogromnom broju slučajeva funkcioniše prema modelu formulaičkih izraza koji su Peri i Lord istraživali u epskoj poeziji, između ostalih mesta i na brdovitom, povampirenom Balkanu.

Roman Dejana Stojiljkovića Konstantinovo raskršće (Laguna, 2009) - upravo ovenčan nagradom „Miloš Crnjanski“ i užim izborom za Ninovu nagradu za roman godine - žanrovsko je ostvarenje u punom smislu te reči, iako njegov generički narativni okvir nije jedinstven, već nosi u sebi smesu mekog horor a, akcije i avanture. Mene je najviše podsetio na X-men serijal, i filmski i stripovski. Odlično je što se unutar srbijanske književnosti definiše neka, kakva-takva, žanrovska scena, mada je njeno pozicioniranje u književnom polju veoma problematično, s obzirom na činjenicu da je pomenuto polje strahovito malo, te ostaje nejasno da li mu žanrovska literatura pripada ili ne, a pošto je ukupna romaneskna produkcija relativno mala, onda se sve ono što se objavi kao roman uzima u obzir za kritičke osvrte i nagrade. U velikim književnostima (mislim na broj govornika jezika na kojem književnost nastaje) postoje specijalizovani časopisi i nagrade, kao i specijalizovana publika kojoj se autori žanrovske književnosti obraćaju. Srbijanska, pa čak i regionalna bhsc književnost, teško da bi mogla da nađe u sebi dovoljno prostora za nezavisno postojanje žanrovske scene i zbog toga imamo problem da se knjiga poput Konstantinovog raskršća mora čitati sa istom pažnjom kao romani Selvedina Avdića, Zvonka Karanovića ili Žarka Komanina (ne ulazeći ovde u vrednosne sudove, koga zanima neka preleti arhivu e-novina) čije su ambicije da se pojave u polju kao „ozbiljni“ romani očigledne. Drugim rečima, da se Konstantinovo raskršće pojavilo u Velikoj Britaniji ili Americi, ono bi zanimalo određenu publiku koja se „pali“ na Stivena Kinga, Indijanu Džonsa i Ligu izuzetnih džentlmena, a publika koja prati nagrade i koja očekuje određen visoki kulturni sadržaj ne bi ga ni primetila, osim možda na nekom paperback štandu u hotelu, na aerodromu ili drugom mestu gde ima turista i putnika koji se dosađuju. Dakle, ukoliko želim da sudim o Konstantinovom raskršću, moram da uzmem u obzir sve to i onda da kažem: to nije književnost o kojoj bi trebalo raspravljati, zna se gde se to kupuje i gde se to čita. A sve je u redu i sve je pet, ako ne želi da ima tu ambiciju. To što mu drugi to nameću nije ni njegova ni njihova „krivica“, već „krivica“ užasno malog obima književnog polja u zemlji Srbiji. Ako, pak, silno želi da njegova knjiga bude takva knjiže vnost, onda se gospodin Stojiljković prosto našao u nebranom grožđu.

Drugi problem koji ima žanrovska literatura u malim književnostima jeste odnos sa uzorima. Roman Konstantinovo raskršće počinje sledećom rečenicom: „Noć je mirisala na mašinsko ulje i jeftin duvan.“ Ovo kao da je prepisano iz nekog hardboiled krimića iz dvadesetih godina dvadesetog veka. Verovatno nije, a čak i da jeste, nemam ništa protiv. Ono što smeta jeste činjenica da svaka rečenica koju autor ispisuje kao da je već rečena, a često i viđena s obzirom na gomilu stripovskih i filmskih referenci u priči i zapletu i/ili izgradnji likova. Oseća se ono što sam, citirajući Perija i Lorda, nazvao formulaičkim izrazima. Koriste se, dakle, gotovi modeli čvorišta u zapletu i/ili likova koji postoje na repertoaru žanrovske literature i onda se samo malo promeni kulisa. U slučaju Dejana Stojiljkovića, to je i najbolje odrađen deo posla. Istorijsko i geografsko poznavanje faktografije je veoma važno zarad ubedljivosti, ali kao što rekoh, tu se negde njegovo autorstvo završava. Nije to bolest samo srbijanske žanrovske književnosti, nego svih, ali kod nas, s obzirom na veličinu iste, ovo formulaičko pisanje deluje kao „odraz odraza“.

Da ne propustim priliku da pomenem i jedan naizgled naivan i nekritički istorijski revizionizam kojim se opet komunisti pretvaraju u zlikovce, a nacionalisti i rojalisti u ljude od ugleda i, konačno, nevine žrtve čije stradalništvo treba valjda nešto da nam kaže, da utiče na nas, da nas gane i onda da se i mi tako ganuti uputimo ka prvoj tezgi i kupimo šajkače, kokarde, portrete naših kraljeva, odemo do crkve, krstimo se i ostatak života provedemo skrušeno u smernom pravoslavnom duhu posta, mira, ljubavi i, da citiram jednog divnog Nišliju, „oduševljenih klanja“. Pa dokle, bre, više? Indikativno je kako se, na primer, spajaju X-men i pravoslavlje, odnosno vampiri i skrušenost. Srbija je ovo. Sve je moguće.

Čini se da se iza naizgled bezazlenog dela žanrovske književnosti kriju vrlo određene namere za prekrajanje mape moći u književnom ali i u - od nje neodvojivom - ideološkom polju. Zbog toga treba biti oprezan i otvoriti četvore oči, jer upravo u pozivima za deideologizovanje književnosti, indirektnim unutar narativa i direktnim u nebuloznim novinskim tekstovima, leže ambicije onih čija je ideologija prilično okrvavila ruke tokom „veselih devedesetih“.

Vladimir Arsenić e-novine.com 23.01.10